Digitalna tehnologija neizostavni je deo života savremenog čoveka. Prema podacima Svetske zdravstvene organozacije preko 5 milijardi ljudi na planeti koristi internet. Prosečno vreme koje korisnik provodi onlajn iznosi 6,5 sati dnevno.
UNICEF navodi da u Srbiji 86% učenika uzrasta 9–17 godina svakodnevno na internetu provede 3 sata, a 73% njih ima profil na društvenim mrežama, iako je uzrastna granica za otvaranje naloga 13 godina. Ovo jasno ukazuju da internet i pametni uređaji nisu više „dodatak“ u životima dece i mladih, već su integralni deo njihove svakodnevice. Koriste ih za komunikaciju, uspostavljanje odnosa, sticanje iskustva, ali i vršenje i/ili doživljavanje digitalnog nasilja.
Digitalno nasilje, sajber nasilje najčešće se opisuje kao agresivan i nameran čin koji izvršava pojedinac ili grupa koristeći informacione tehnologije, telefon, tablet, računar, društvene mreže, igrice, forume, a ostvaruje se slanjem poruka (e-mail, SMS) četovanjem, putem web-sajta, društvenih mreža i sl. Osnovne karakteristike digitalnog nasilja su anonimnost nasilnika, stalna dostupnost žrtve I trajnost nasilnog akta.
Digitalno nasilje može imati snažan negativan uticaj na psihičko zdravlje, emocionalni razvoj i socijalno funkcionisanje dece i mladih. Digitalno nasilje je povezano sa razvojem depresije I anksioznosti, padom samopoštovanja i samopouzdanja, socijalnom izolacijom i povlačenjem u sebe, rizikom od samopovređivanja i suicida. Prevencija i intervencija digitalnog nasilja moraju biti višeslojne: edukacija dece i mladih o bezbednom korišćenju interneta, razvijanje emocionalne i digitalne pismenosti, kao i aktivno uključivanje roditelja i školskih stručnjaka. Rano prepoznavanje znakova i pružanje podrške mogu značajno umanjiti posledice i sprečiti razvoj težih psihičkih problema.
Opšti cilj programa bio je jačanje kapaciteta dece osnovnoškolskog uzrasta za rešavanje problema digitalnog nasilja i stvaranja inkluzivnijeg i bezbednijeg digitalnog okruženja za decu.
Specifični ciljevi programa bio je sagledavanje usvojenog znanja dece osnovnoškolskog uzrasta za rešavanje problema digitalnog nasilja i stvaranja inkluzivnijeg i bezbednijeg digitalnog okruženja.
Rezultati programa „Digitalni svet bez nasilja“, sprovedenog u Osnovnoj školi „Moma Stanojlović“ u Kragujevcu, pokazuju da je digitalno okruženje duboko integrisano u svakodnevni život dece osnovnoškolskog uzrasta. Većina učenika svakodnevno koristi internet, uglavnom preko mobilnog telefona i prisutno je na više društvenih mreža i platformi (YouTube, TikTok, Instagram, Snapchat, Roblox, Discord i dr.). Ova visoka digitalna povezanost istovremeno nosi značajne mogućnosti za učenje i druženje, ali i povećan rizik od izloženosti digitalnom nasilju.
Nalazi istraživanja ukazuju da je značajan procenat učenika, i mlađih i starijih razreda, već imao neko negativno iskustvo u digitalnom prostoru – bilo da su bili direktna meta uvredljivih poruka, komentara i objava, da su im fotografije ili video-snimci postavljani bez dozvole, ili da su bili svedoci vređanja i isključivanja drugih iz grupa. Posebno je zabrinjavajuće da deo učenika na ovakve situacije ne reaguje, ne prijavljuje ih odraslima, niti traži pomoć, iako istovremeno prepoznaju da ih takva iskustva uznemiravaju, čine tužnim, ljutim ili uplašenim. Kod učenika starijih razreda uočava se i određeni procenat onih koji ne prepoznaju u potpunosti ozbiljnost digitalnog nasilja, ili ga minimiziraju u odnosu na druge oblike nasilja, što ukazuje na potrebu za dodatnim razvijanjem svesti i empatije.
Istraživanje potvrđuje ključnu ulogu roditelja kao prve osobe kojoj se deca najčešće obraćaju nakon neprijatnosti u digitalnom svetu, ali istovremeno pokazuje da značajan broj učenika ne zna jasno kome i kako može da prijavi digitalno nasilje. Ovo ukazuje da, iako poverenje u roditelje postoji, sistem podrške nije dovoljno vidljiv i strukturiran iz perspektive dece. Isto tako, deo učenika ostaje bez oslonca – nikome se ne obraća nakon doživljenog digitalnog nasilja, što povećava rizik od dugoročnih negativnih posledica po mentalno zdravlje i dobrobit.
Kada je reč o školi, rezultati pokazuju da učenici prepoznaju ulogu škole u oblasti digitalne bezbednosti i u značajnom procentu izražavaju potrebu da se u školi više govori o digitalnom nasilju. Većina smatra da je neophodno da škola bude aktivniji akter – kroz sistematične edukacije, radionice, uključivanje učenika u diskusije, kao i jasne protokole reagovanja. Istraživanje pokazuje da su učenici spremni da podrže vršnjake koji su izloženi digitalnom nasilju, ali da im je potrebno više znanja o konkretnim koracima i adresama podrške.
Program „Digitalni svet bez nasilja“ pokazuje da su osnovnoškolska deca već u velikoj meri „digitalni građani“, ali da njihove digitalne kompetencije, posebno u domenu bezbednosti, kritičkog mišljenja i prepoznavanja rizika, još uvek nisu na nivou koji bi obezbedio adekvatnu zaštitu i smanjenje rizika od digitalnog nasilja. To se posebno odnosi na prepoznavanje granice između šale i uznemiravanja, razumevanje posledica onlajn ponašanja i spremnosti da se potraže pomoć i podrška. Jačanje digitalnih kompetencija dece, istovremeno sa osnaživanjem roditelja i nastavnika, predstavlja ključni uslov za stvaranje inkluzivnog i bezbednijeg digitalnog okruženja. Ovi nalazi jasno ukazuju da su dugoročni, kontinuirani programi edukacije i prevencije, uz jasne protokole reagovanja i međusektorsku saradnju, nužan pravac delovanja u borbi protiv digitalnog nasilja nad decom.